English below. 17. и 18. марта 2004. године, „Свен“ и његове две норвешке пешадијске чете борили су се попут лавова да заштите српски живот у српској енклави Чаглавица јужно од Приштине. Свен је пуцао и убио најмање двојицу албанских екстремиста, а вероватно је убио још много њих својим СИСУ-ом, оклопним транспортером.
Као бившем официру НАТО-а на Косову 2000. године, није нимало пријатно суочавати се са својим наивним ставовима и изјавама, и зато ћу остатак свог живота провести у јавном извињењу.
Али кад нисам успео, пружа ми велику утеху сазнање да је током овог етничког чишћења Срба, драматичних дана 2004. године, било норвешких хероја. Наравно да Свен није његово право име, и да су Албанци у Норвешкој знали његово име, било би опасност за себе и своју породицу.
Ако разумете норвешки, у наставку можете послушати његову драматичну причу. Такође сам уврстио српски превод испод ове приче.
На многим нивоима, КФОР и међународна заједница нису успели ових дана. Нису имали довољно интелигенције, а многи народи КФОР-а били су кукавице пред албанским насиљем. За више анализа, извештај је написао потпуковник Егил Далтвеит, данашњи аташе за одбрану при норвешкој амбасади у Београду, веома користан: The Riots of March 2004 in Kosovo: a Failure of the International Community. Да бисте прочитали овај извештај, морате да региструјете своју е-пошту, али овде га можете преузети директно.
За оне који су заинтересовани за процену српске владе о злочину и тероризму на Косову, корисна је Бела књига о албанском тероризму и организованом криминалу на Косову и Метохији.
Погледајте и видео испод, са интервјуом са командантом норвешког батаљона, пуковником Арил Брандвик-ом на норвешкој државној ТВ,Норвешски РТС, НРК, и неким војницима који су се борили у Чаглавици. На овај видео ставио сам титлове на енглеском језику.
On March 17 and 18, 2004, “Sven” and his two Norwegian rifle companies fought like lions to protect Serbian life in the Serbian enclave Čaglavica just south of Priština. Sven shot and killed at least two Albanian extremists and probably killed many more with his SISU, an armored personnel carrier.
As a former NATO officer in Kosovo in 2000, it is not at all pleasant to be confronted with my naive attitudes and statements, and this is why I will spend the rest of my life giving my public apology.
But when I failed, it gives me great comfort to know that there were Norwegian heroes during this ethnic cleansing of Serbs the dramatic days in 2004. Of course Sven is not his real name, and if Albanians in Norway knew his name, it would be a danger to himself and his family.
If you understand Norwegian, you can listen to his dramatic story below. I have also included a Serbian transcript of this dramatic story.
On many levels, KFOR and the international community failed these days. They did not have sufficient intelligence, and many nations of KFOR were cowards in the face of the Albanian bullying violence. For more analysis, the report is written by Lt. Col. Egil Daltveit, today’s defense attaché at the Norwegian Embassy in Belgrade, very useful: The Riots of March 2004 in Kosovo: a Failure of the International Community. To read this report, you must register your email, but here is a direct download link.
For those interested in the Serbian government’s assessment of crime and terrorism in Kosovo, the White Paper on Albanian Terrorism and Organized Crime in Kosovo-Metohija is useful.
See also the video below, with an interview with the Norwegian battalion commander, Colonel Aril Brandvik on Norwegian state TV, NRK, and some of the soldiers who fought in Čaglavica. I put English subtitles on this video
For more pictures, and more in English, you can also see my article Norwegian heroes in Čaglavica.
Комплетан интервју са „Свеном“
Свен, 17. и 18. март 2004.е године су били врло специјални дани за тебе. Шта се тада десило?
Доле, на Косову, је једноставно све ескалирало. Један албански дечак се удавио у реци у Косовској Митровици, и за то је оптужен Србин који га је наводно јурио због неког неслагања. Дечак се удавио, и то је покренуло талас насиља.
17. марта смо добили наредбу да се цео батаљон скупи. Ми смо били ”Норвешка ударна трупа”. Требало је сви да седну у камион и да помогну у неком догађају. Добили смо кратку информацију од операционог официра С3 и од обавештајног официра С2. Као неко ко најбоље познаје Косово, био сам у првом возилу батаљона који је требало да иде напоље. Добио сам план вожње, и ја у ствaри нисам желео да возим тим путем, него сам возио путем који је препоручен.
Где је то било?
Главни пут је био затворен и требало је да возимо преко Обилића. Кад смо тамо стигли пут је био препречен са око 3-500 људи, Aлбанаца, мушкараца старих од 16-40 година. Они су једноставно затворили главну улицу у центру Обилића. Кад смо се довезли до њих, они су напали моје возило и заштитну маску.
Шта је заштитна маска?
Моје возило је тешко 22 тоне, прекривено је жичаним панциром. Они су ишли директно на возило и покушали да уђу у њега. Сви улази су били затворени па нису могли да продру у њега. Имао сам припремљено оружје и попео сам се на улаз.
Ти си возио?
Не, ја сам био командант возила. Момцима у возилu сам наредио да се спреме, попео сам се кроз отвор напоље са пиштољем у руци. Људи су скочили са возила доле.
Да ли ти је пиштољ био напуњен?
Да, пиштољ је био пун. Да сам остао ту стојећи, изгубили би смо такозвани ударни моменат за батаљон који је долазио за нама, а они би нам уништили возило: одсекли би нам црева кочница или би једноставно ускочили унутра у возило. Тада сам бацио гасну бомбу у масу да би се разишли. Ништа није помогло, па сам ја затворио отвор и наредио шоферу напред, право преко њих. Возили смо директно кроз масу и распршили их, па смо тако успели да стигнемо до Чаглавице. Швеђани су нас замолили да дођемо и помогнемо им јер нису сами могли да изврше тај задатак.
Батаљон се возио директно кроз масу људи, директно кроз Косово Поље, па смо наоколо дошли иза Чаглавице. Кад смо тамо стигли владао је хаос. Возила су се зауставила и ми смо изашли напоље. Отрчао сам до неких шведских официра који су стајали ту, а меци су звиждали око наших глава.
Они су пуцали из аутоматског оружја?
Да, они су пуцали са AK-47. Швеђани су лежали на земљи дуж јарка и били су смртно уплашени. Угледали смо огромну масу људи која нам се приближавала, више хиљада људи. Одмах смо сабрали момке и поставили смо једну линију одбране, затворили смо главни зид са оклопом, па смо ми представљали људску тврђаву која је стајала на путу албанским побуњеницима.
У тим тренуцима на почетку се десило много тога, између осталог је један француски потпуковник пуцао пиштољем у масу Албанаца. То је брзо закувало масу.
Један потпуковник, не обични војниk, један официр који је требало да познаје правила за реаговање…
Он је стајао и пуцао из пиштоља. Зато сам послао некога да га разоружа и склони са прве линије, да га повуче назад јер је направио већу пометњу него што је схватио.
Да ли је он некога убио?
То ја не знам, али неколико људи је убијено тада. Кад смо склонили барикаду, настао је једном речју речено прави пакао. На крају је ту било око 10 000 људи. Добили смо помоћ од Американаца и Ирског батаљона да бисмо сузбили масу да не уђе у селу са стране. Стигле су и америчке и шведске специјалне трупе који су се сместили на ободу села да нико не би ушао са тих страна.
Али, Норвежани су стајали централно напред?
Да, ми смо стајали на првом бранику док је трајала највећа пометња, и ту се десило невероватно много тога. Било је много људи, насиља и ужаса.
Док сте ви возили кроз Обилић, шта мислиш да ли је неко био прегажен?
Да, људи су били убијени. Док смо возили кроз масу, неко је сигурно био убијен. Кад возите возило на 6 точкова од 22 тоне, онда то меље све испред себе. Да то нисам урадио, Чаглавица би цела изгорела. Тада бисмо ми тамо стајали и водили рат са њима на једном фронту. Да их нисмо ту зауставили ми никада не бисмо стигли на време на Чаглавицу. А стигли смо кнап на време. У супротном би побуњеници спалили све до темеља, пошто су Швеђани одустали. Узимајући у обзир све те процене ми смо заузели прву линију на време и имали смо огромну срећу. Да смо почели да се сукобљавамо са Албанцима у Обилићу, никада не бисмо стигли на време. За то би нам било потребно више сати. Шеф ескадрона је код Обилића дао наређење да се вратимо натраг, али га ја нисам послушао. Уопште није било могуће окренути батаљон који је у низу већ био у Обилићу.
Колико брзо сте возили?
Возили смо 30-40 км/х док се нисмо нагло зауставили. Ја сам донео одлуку да ако се ми зауставимо ту, остајемо ту да ратујемо, и ми губимо возила и губимо битку. Пречуо сам наређење и као бритком сабљом возио напред кроз Албанце. Зато смо стигли кнап на време.
Арил Брандсвик (Aril Brandvik) је био шеф батаљона.
Aril Brandsvik(Aril Brandvik) се није мешао у то како смо ми возили батаљон. О томе одлучује шеф ескадрона, а Брандсвик је далеко изнад у командном ланцу. Ја сам донео одлуку на терену јер да смо ми ту стали, ту бисмо и остали. Ми нисмо смели то да урадимо и морали смо да идемо кроз масу.
Дакле, твоја лична одлука је спасила Чаглавицу?
Да, може тако да се каже, али да смо остали у маси људи, изгубили бисмо животе наших људи. Иза нас су долазила непанцирна возила (MBer Mercedes Benz). Та возила би била уништена јер су многим возилима задња стакла и овако била разбијена. Наша возила су била оштећена иако смо брзо возили кроз масу. Да смо стали да се боримо, и ми бисмо много страдали.
Да ли су они и на вас пуцали из аутоматског оружја?
Не, нису пуцали, али је било јако хаотично. Имали су пароле и застава, маса је била разјарена. Ту је било око 3-5000 побуњеника.
Али ти си успео да стигнеш до Чаглавице и да тамо утврдиш барикаду.
Да, ми смо успели да стигнемо тамо и поставимо барикаду, и онда је настао пакао. Дошло је много људи. Нисам могао да верујем да се све то дешава. Било је црно море људи дуж аутопута. Ту је било више од 10 000 људи, а нас јако мало.
Колико војника је било тада тамо противу свих њих
Ту је био само један норвешки батаљон, само две његове јединице практично. Прво је била само једна која је поставила барикаду и први линију, па је тек после стигла друга јединица да нас штити. Мало касније је стигао и Ирски батаљон, па Индијске специјалне снаге, и белоруска анти-побуњеничка полиција. Било нас је много (око 1000) и стално смо мењали места на првој линији јер смо брзо били тотално исцрпљени. Борили смо се неколико сати па би Албанци напали поново. Ми смо у сменама ишли да једемо и пијемо, да се одморимо па натраг. Нисмо могли сви да стојимо или лежимо сви заједно на тој линији. Многи Норвежани су повређени.
20 прострелних рана, прочитао сам.
Није било тако много прострелних рана, један је погођен у колено и натколеницу, али је било много оних који су добили велики камен по средини чела. На нас су бацали гвоздене штангле, велико камење и свашта друго.
Како процењујеш учинак других нација у односу на норвешке војнике?
Сад не би требао да будем субјективан зато што сам Норвежанин, али да Норвежани нису дошли, Чаглавица би изгорела. Швеђани су већ били одустали. То је најгоре што сам видео и они су били тотално сабијени позади. Они уопште нису били тренирани за сценарио који им се десио. Ирци су дошли да нам помогну и они су то успешно радили, као и украјинска специјална полиција. Они који се уопште нису снашли били су Индијци (Indian Special Riot Police) Није било никакве користи од тога што су дошли.
Али, riot police би требали баш да имају појма о таквим догађајима?
Да, али су дошли наоружани бамбуским зрнима и сличним стварима од бамбуса које су планиране за индијске земље. То није била опрема за овако нешто. Норвежани су били најбољи, и ирски батаљон је био добар и исто важи за украјинску специјалну полицију. Швеђане не могу да похвалим и није било ништа да им се виче ура. Нажалост. Они су били резигнирани и попустили су још много пре него што смо ми дошли.
Било је и ситуација где су приликом пуцања на нас покушали великим камионом да возе директно преко нас и кроз нашу линију. Видео сам камион који иде директно на нас, али је он морао да кочи све време да не би погазио своје људе. Албанци су му стајали на путу, па је он свирао и викао али је на крају ипак дошао врло близу нас. И ја сам помислио ако он дође још ближе прегазиће нам 10-20 војника. Једини избор који смо имали је да пуцамо право у онога који је возио камион. Испалио сам 11 хитаца.
Са пиштољем или?
Да, са пиштољем.
Ти ниси имао неки пушка, АГ3 или слично?
Не, ја сам имао такође један MP5, али сам држао у руци штит испред себе па нисам могао да га користим.
Дакле, пуцао си једном руком?
Да, једном јаком руком. Видео сам да су га меци погодили јер је камион почео да се тресе после тога.
Колико је то било удаљено од тебе?
Седам, можда 10 метара, и на крају сам видео резултат мојих пуцњева када је он пао на страну камиона кроз прозор на вратима. Возило је скренуло у ров, али је био тако близу нас да су Албанци успели да се привуку нашоj линији и да је прођу. Тада се један од њих бацио на мене.
Да ли је он био наоружан?
Он није био наоружан, али је он био сувозач у камиону. Њега сам упуцао са два хица директно у груди на 1 м одстојања од мене.
17 метака је у магацину ”Glock-а”.
Да, ја сам испалио укупно 11.
Дакле, 9 је испаљено на шофера и 2 у груди сувозача.
Он је пао на земљу испред мене, а онда су га одвукли са линије. Нешто паклено се ту кувало. Покушали смо да разјуримо Албанце испред нас, али то је било као да ударате у камени зид; ту је било много људи. Ми нисмо успевали да их вратимо назад. Био сам одговоран за групу за чишћење, групу за хапшење која је требало да се пробије напред кроз масу преко линије, али нисмо успели да се пробијемо од толиког народа. То је било као да идеш кроз зид. Албанци су успели да напред поставе старе и децу испред себе. Кад наиђеш прво на жене и децу ниси у стању да удариш свом снагом. Крили су се иза људских мета користећи децу и све слично.
Био је 17 март. Албанцу су нападали целу ноћ, и успели су да заробе једног Швеђанина тако што су заробили панцирна амбулантна кола такозвани «Sisu». Успели су да разбију прозоре на амбулантним колима са гвозденим штаповима, па да га запале а унутра је замало умро рањени Швеђанин који је ту лежао. Покушали су да убију све који су били у амбулантним колима. Зато смо ми морали да се пробијемо и да дођемо што пре до амбулантних кола.
18. марта је био хаос?
Да, те ноћи 17. марта ми смо се попели на брдашце изнад Приштине одакле смо имали добар поглед и ту смо поставили наше положаје. Ту смо поређали наша возила, развукли бодљикаву жицу, распоредили снајпере, и те ноћи нико није спавао. Ујутру су Албанци долазили из правца Приштине. Око 8-9 ујутру се сакупило 2-3-4000 људи да проба да се пробије још једанпут. Било је врло хаотично. Бацали су ручне гранате на нас, а ја сам био приморан да пуцам на неке дечаке који су држали гранате и припремали се да их баце на нас. Тад сам пуцао са MP5 међу њихове ноге, и видео сам да је један од њих пао. Албанци су возилима Црвеног крста довозили оружје. Њима су довозили ”Molotow” коктеле и друга оружја која су користили у борби противу бас. Да, користили су возила Црвеног крста.
Онда се десило нешто врло драматично. Јорданска ”UNMIK” полиција је изменила ватру са америчком војном патролом у затвору. Они су возили право кроз Албанце, право кроз нашу линију, кроз нашу бодљикаву жицу и све што смо ту поставили.
Јорданска UNMIK полиција која је разменила ватру са америчком војном полицијом?
Да, дошло је до правог сукоба у затвору где је један Јорданац упуцао Американца.
Ови полицајци су возили ка нашим барикадама и нису смели да се зауставе од Албанаца, па су панцирним возилима UNMIK полиције терали кроз масу Албанаца и директно кроз нашу жичану ограду. Све се смирило кад су они стигли, али они сами су били сасвим изгубљени.
Зашто су они дошли на Чаглавицу?
Они су имали непријатности у затвору у Клини, мислим.
Практично на Западном Косову?
Они су стигли из затвора на Западном Косову. Пуцали су на Американце у том затвору. То је дакле била права папазјанија.
Да они су возили кроз сопствене редове?
Да, њихово возило је било уништено, и то су била панцирна кола UNMIK-ове полиције.
Да ли је било истраге овог што се десило?
Било је сигурно, и нама је било напето. Шта се то дешава у норвешким снагама, али то је сигурно било разматрано на вишем нивоу. Ми смо били заузети затварањем пута. То се десило 18. марта, другог дана хаоса. Ратовали смо 48 сати без сна. Борба је била непрестана. Борбе је било и унутра у кампу, тако да смо морали да помогнемо Французима да ухапсе терористе који су били негде у Митровици.
И све то 18 марта?
Не, то је био 19. март када смо отишли у Митровицу да отклонимо проблем. Тад смо претражили- очистили једну кућу. Никога није било од побуњеника ту, али смо ми ипак задржали оне који су се налазили у тој кући. Не знам шта се са њима десило касније. Била је то врло оштра акција са употребом шок граната, гасних бомби и све што иде уз то.
Када разговарамо са Албанцима о тим данима и догађајима они кажу да да су то биле спонтане, неорганизоване побуне.
Да, али ми знамо да је све било организовано. То се могло видети из њихових телефонских позива. То је било организовано на највишем врху албанске стране.
Са највишег нивоа, дакле Хашим Тачи(Hashim Thaci).
Да, све то је организовало њихово руководство. Ми смо касније добили информацију о томе, а телефонски саобраћај је показао да је неко руководио целом акцијом. Албанци су све то добро испланирали, а телефонска централа којом су комуницирали је албанска. Иако су је регистровали у Италији, она је албанска.
У Монаку, зар не?
Да, централа је све време слала све информације о кретању КФОР-а директно до УЧК.
Зато смо морали да оставимо мобилне телефоне у кампу кад смо ишли на задатак јер су преко њих Албанци- УЧК знали наше позиције. Онда је УЧК пратио које области никада нису имале телефонски саобраћај. То су за УЧК биле сигурне зоне.
УЧК, Албанци имају изузетно јако развијену обавештајну службу?
Да, они имају јаку обавештајну службу, и они знају све шта се дешава на Косову. Ако власници интернета не дају информације, онда не могу да добију дозволу да имају интернет на Косову.
Како сте ви добили информацију о телефонском саобраћају?
Ми смо касније добили информацију од обавештајне службе да је то било тако.
Норвешка обавештајна служба је такође имала добре сараднике на Косову?
Да, ја сам такође учествовао у операцијама где смо ми надзирали сав телефонски саобраћај, рецимо у једној области Косова где видимо да албанско становништво извештава о уласку и изласку у село. То је био њихов начин да надгледају КФОР. Италијанска обавештајна служба је надгледала сав саобраћај мобилним телефонима и они су приметили да мештани широм целог Косова надгледају где се налази КФОР и где ће.
Шта је био циљ побуне 17 и 18 марта 2004. год?
Они су једноставно желели да поново дођу у центар пажње ЕУ и осталих. Нису дозволили да их забораве. Неко зарађује на томе.
Ко то?
Албанци зарађују на томе да целу земљу узму за себе и онда могу да командују како они хоће. Срби немају никакву економску корист од овога, Албанци добијају сву економску помоћ. Они добијају новац из целог света, из ЕУ да би градили путеве и инфраструктуру. Све то је прича о економском добитку јер путеви се граде преко УЧК контаката који се уграђују у уговоре. Ми нисмо глупи да не видимо да је у питању економска корист. Земља је процветала. Они су искористили цео свет да би заузели целу земљу.
Да ли смо ми то видели једно организовано етничко чишћење 17 и 18 марта 2004?
Да, да то је јасно. Чисто етничко чишћење. То је било чисто етничко чишћење. Никада до сада нисам видео тако разјарене људе као што су били ти Албанци. На површину је изашло вишегодишње трпљење, а смучили су им се КФОР и Срби па су тако могли једним ударцем да убију две муве. Било је то борба на све или ништа.
Цела нација има пострауматско стресни синдром. Сви су неконтролисани. Много чудног се дешава тамо.
И Норвешка је признала Косово као самосталну земљу 25. марта 2008.е године. Шта ти мислиш о томе?
То је политичка одлука. То је оно што је држава Норвешка одлучила да уради. А шта већина становништва мисли о томе је нешто сасвим друго, али ово је политика Столтенберга и пријатеља.
Али ако идемо назад до 2001 године када си ти први пут дошао на Косово. Да ли можеш да опишеш тренинг који си прошао и шта те сачекало на Косову?
То је био НАТО задатак, и један од захтева да би ишао у тај задатак је био тренинг за високо-ризични рат. Дакле ми смо тренирали за најгори могући сценарио, односно тренирали смо за рат. То смо једино и тренирали, али смо тренирали и вештине појединаца као што су провера сигурности путева, основно патролирање. Тренирали смо батаљон и јединице за напад, и пешадијски рат у позадини у шуми. Цео батаљон је ишао напоље, постављао се у ратне формације. Ми смо очекивали најгору ситуацију, и спремали смо се за њу.
И тај тренинг је имао директну примену 17 и 18 марта?
Да, ми смо сво то знање користили 17 и 18 марта, али ми смо мало тренирали за масовне побуне. То је требало више да тренирамо јер смо управо за то имали потребу, односно за контролу немира, контролу маса. Норвешки батаљон је те 2003/4. године био оспособљен за то што се десило. Ми треба да будемо јако срећни да је наш командант Арил Брандвик (Aril Brandvik) био јак и јасан јер је КФОР хтео да ми преузмемо масовне позиције за сам КФОР и да се тако норвешки ударни батаљон спроводи свакодневни војнички посао. То је Брандвик успео да спречи па смо ми постали тако слободан-покретан батаљон за COMKFOR који је водио генерал Холгер Камерхоф(Holger Kammerhoff.) Норвешки батаљон је био његова десна рука. Тако је он имао један покретан батаљон са којим је могао да ради шта хоће на Косову.
То је било уникатно. Ми смо требали да изводимо само ратне маневре за њега, али 2003 године су снаге других земаља желеле да се ми укључимо у уобичајени војнички посао, али је Брандвик успео да то отклони.
Арил Брандвик(Aril Brandvik) је био добар шеф?
Арил Брандвик (Aril Brandvik) је био и јесте добар шеф. Он је јак и јасан, врло стручан. Ми смо имали срећу да нам је он био командант кад је експлодирало.
И ви сте добили медаље.
Да, ја сам добио медаљу.
Да ли си поносан на посао који си извршио?
Урадио сам оно што сам, уосталом морао да урадим да не изгубим моје војнике. Било је како је било, и ја мислим да смо ми урадили добар посао. Ми смо се борили противу масе људи: успели смо да сачувамо своје војнике, па ја сматрам да смо добро радили. То морам да кажем.
Ти си раније испричао о рацијама које сте спроводили у борделима и слично током 2001 године.
Да, ја сам био тамо и 2001.е године. Тад сам био део ударног ескадрона и наша област деловања је било Косово Поље. Ту је била и Royal Marines која нам је помагала због раширене појаве проституције у мотелима око Косово Поља. Спровели смо једну акцију хватања проститутки. КФОР је требало уз помоћ УНИМК полиције то да уради, али смо брзо схватили да је УНИКМК полиција највећи купац услуга проститутки.
Кока Кола полиција, како то неко зове.
Да Кока Кола полиција су били. Они су били корумпирани и без трунке поштовања за локално становништво. Бескорисни.
Да ли су и норвешки војници користили услуге проститутки?
Не, никако. Није било оних који су се могли довести у везу са проституткама. Ми смо радили на томе да направимо листу корисника, и показало се да је то пре свега УНИМК и наравно сами Албанци. По правилу се радило о женама из Источног блока, Молдавија, Литванија, Пољска које су заробљене и ту постављене да раде.
Дакле, странци су направили тај маркет или би он био ту независно од њих?
Ма, он би био ту независно од странаца. Не постоји један једини мотел на Косову а да тамо није бар једна жена заробљена. Једноставно, сви мотели на Косову имају проститутке. Тако је то доле на Косову. Ако одеш доле у подрум, наћи ћеш једну затворену и везану. Ми смо нашли једну девојку из Молдавије, стару 17 година. Она је ту била 9 месеци без плате. Плакала је. Предали смо је Унимк-овој полицији за трговину људима и послали кући. Албанац, власник мотела где смо је нашли је наравно имао своје објашњење за то што је она ту. Он је купио кућу од Србина и њу са кућом. Тако они пребацују једни на друге. А доле је континуирано борделска активност(проституисање).
Да ли има ствари које би ти желео да људи знају о Косову?
Ми смо имали и акције праћења бензинских станица јер се ту прао новац. Људи долазе и плаћају 100 Еура по литру и ту оставе 10 000 одједанпут. Они плаћају од криминала широм Еуропе и новац предају преко бензинских станица. И праонице кола имају исту сврху- прање новца на црно.
На Косову је, дакле, криминал организован на високом нивоу?
Да, цела земља је организована на криминалу, и ту не можеш да утичеш на Албанце да плаћају порез. Они неће да плате за полицију; неће да плате за ватрогасце; Неће да плате за болницу, али ће да плате само онда када је то њима потребно. Нема никакве пореске политике. Ако ће деца у школу, они ће радије да плате за то него да им се за то одбија порез од прихода.
Свен2
Свен, ти си имао специјалан однос са Србима. Ти си растао са неколико њих, како сам разумео?
Да, растао сам са два другара који су били Срби. Њихови родитељи су дошли из Црне Горе. Декларисали су се као Срби, и мени је било тешко да путујем доле са представом да су Срби насилници и ја идем доле да помогнем онима које они нападају. Било је јако тешко открити да обични Срби на улици страшно пате јер су бомбардовани. Они нису могли да разумеју како је Европа то могла да уради. Њима је било страшно. Са Албанцима је било другачије и видели смо како су били брзи да нападну Србе који су били у мањини. Бацали су камење на старе жене и палили куће.
Било је много мржње код Албанаца?
Да. Ту мржњу си могао да осетиш кад си тамо доле. Један Србин увек пита да ли се користи дрога у Норвешкој, а ми одговарамо да је јасно да се користи. Онда питају ко продаје хероин? То су Албанци из Норвешке. Они су одговорни за највећи део хероина у Норвешкој.
Нема нити једног јединог Србина који продаје хероин у Норвешкој. Албанци су јако криминализовани. Ти приметиш разлику када си у кућној посети. То је врло специфично.
Спровели смо многе операције на граници између Косова и Македоније. Запленили смо оружје на Косову, право на унутрашњој страни Косова. Ту смо запленили много оружја који је користио UCPMB.
Дакле, војска за ослобођење Прешева, Медвеђе и Бујановца.
Тачно. На граници се налазе многе станице које су кориштене ноћу. Ако су напољу, крећу се ка светлу. Те постаје су биле означене црвеним светлом које је стављено на висока копља за заставе. Та светла су водила и усмеравала људе који су се враћали из криминалних похода у Македонији. Ту смо задржали и лица која су ратовала противу македонске пограничне полиције, па су трчали на Косово да се сакрију код НАТО-а који је био ту.
Ја сам био у тој области отприлике у исто време. Био сам тамо као новинар.
То је било у америчком сектору, али ми смо били доле и нападали их. Мора да кажем да се сво време нешто дешавало.
Да ли си ти, на један начин био више полицајац него војник?
Ту смо ми поново били војници. Ту смо патролирали и ту смо хватали наоружане косово-албанске војнике који су нападали македонску полицију. Онда су трчали натраг где смо их ми хватали и задржавали. Они су били јако уморни, немирни и агресивни. Зато смо морали да их везујемо и са њима поступамо оштро. Ратовање је на њима оставило јасни траг. Били су јасно прегнути(обележени) од тога.
Да ли је то све оставило трагове на твоју психу?
Да, оставило је. Мучио сам се са сном, са проблемима концентрације, и упадао сам у многе конфликте на послу, јер ми није било добро у мојој кожи са самим собом. Онда сам развио мржњу према Албанцима овде у Норвешкој и страх од њих. Био сам стално на стражи и пратио све време шта се дешава око мене.
Да ли је то у првом реду због Чаглавице или?
Да, после Чаглавице, и уопштено говорећи после 8 година проведених у војсци. То оставља своје трагове кад човек дуго живи у конфликтној атмосфери и средини. Ти не можеш то да окачиш на офингер кад дођеш кући јер си ти сад завршио са тим животом. Код мене много тога је још увек у мени и много тога ме мучи. Но, ја радим на томе.
И ти знаш да је јако много оних који цене то што си ти учинио?
Да, али ја то не знам…
Али ја могу да ти испричам. Ти си учинио да ја живим много лакше са тим шта сам урадио јер сам дошао доле као наивни новинар да извезем демократију и слободу говора и да их учим како треба да живе. Није ми пријатно да читам моје изјаве које сам писао 2000-е године. Посао који си ти извршио, специјално у Чаглавици омогућава ми да се много лакше суочим са мојом наивношћу те 2000 године. Ја знам да су норвешки војници који су се добро борили и да је био један човек који је спасио многе српске и норвешке животе. То да си ти тамо стајао са револвером и твој лични учинак, то да си одрадио свој посао, то значи много. То мора да знаш.
Добро, то је добро.
Многи треба да се теби захвале, и ти то мора да прихватиш.
Ти треба да добро одиграш своју улогу са оним нашим другом, са Бондевиком.[2] Треба да га поставиш на његово место.
Да, ја сматрам да он мора на многа питања да одговори. Нисам био на Косову та два дана, био сам у Норвешкој, али баш та два дана су постала много значајна за мене. То што нам је шеф био Арилд Брандвик и што смо имали способне војнике да ураде свој посао је од огромног значаја.
То је био јединствен рат, и кад сам се много касније вратио на то место и посматрао наоколо поља, то су била иста поља на којима су се Срби, пре много генерација, борили противу Турака. На тим су се подручјима водиле битке.
Ти си се врати на та поља и бранио српске животе….
Ми смо се бранили, као што су се Срби некада бранили од Турака. Све се дешавало на истим пољима. Та поља су легендарна и пуна су крви.
А ти си спречио да ту буде још више крави.
Да, ја сам веровао у оно за шта се борим. Веровао сам у заштиту тих српских енклава. Наш посао је био да не будемо сведоци једног етничког чишћења које је било на путу да се деси. Ти не можеш да замислиш како грозно би то било да смо дозволили да 10 000 нападне то место.
Колико Срба је живело у Чаглавици?
Па, није их више од неколико стотина, а цео град би био збрисан.
Мислиш ли да су нам политичари дали задатак за који заправо немамо довољно квалификација да их решимо?
Да, практично да.
Ми смо добили потпуно одговорност за сигурност од 12 јуна 1999. године. Ми смо били ти који имамо контролу, али да ли смо имали довољно познавања језика и културе да градимо нову нацију?
Не. О не. Показало се да је то немогуће. Немогуће је да ти други граде нацију.
Али то је управо оно што смо ми покушавали на Косову, и покушавамо и даље.
Нема шансе! Своју нацију мора нација сама да гради. Ја не могу да идем доле, или ми Норвежани не може да идемо доле и учимо другу нацију како ће сама да постане нација. Они сами мора то да желе. Они сами мора да се организују. Ми може да пазимо да неке ствари буду добре за њих, рецимо сигурност на улицама и да не ескалирају сукоби и да нема понижавања, али ја више никада не бих ишао на такав задатак тамо доле.
Да, ми такође покушавамо да градимо нацију у Авганистану
Ми немамо шансе за то. То је све изгубљено. Како Норвешка уопште може да дозволи да Хамид Карзаи(Hamid Karzai) побегне са једну милијарду пара од хуманитарне помоћи у Сауди Арабију где их је потрошио заједно са својим братом. И колико је војника погинуло у Авганистану? А онда дође Хамид Карзаи(Hamid Karzai) у Норвешку, не тако давно, и молио је за 750 милиона круна које ће му бити дате у следећих 20 година. Он је одговоран што су Норвежни умрли.
Да ли си радио и у Авганистану?
Не, ја не путујем тамо где су муслимански сукоби и не мешам се у такве болести.
Да ли те Војска питала да путујеш?
Не, нису ме питали. И ја уопште не би ишао тамо да се мешам у те сукобе.
Да ли си завршио са војском?
Да, ја сам завршио са војском. Но, ја сматрам да је веома лоше да се ми мешамо у унутрашња питања једне земље која је осиромашена и исцрпљена од свега тога.
Свен(Svenn, јули 2011 је био врло специјалан?
Да, био је посебан. Два војника су извршила самоубиство.
Твоји пријатељи?
То су били ветерани из рата на Косову који су себи одузели живот. О рату на Коосву може да се каже свашта, али људи одузимају себи ћивот због тога. Војници. И није лако кад се неко одлучи на такав корак. Било је врло тешко за мене кад сам чуо да су они ветерани из рата на Балкану-на Косову.
Шта мислиш да је разлог за то?
Не знам, јер ту увек има и личних разлога, али ту је могло да буде ствари које су их мучиле годинама.
Који су могли бити појачани војничким доживљајима?
Да, појачани војничким доживљајима.
Али теби није тако нешто пало на памет као овој двојици?
Не, мени тако нешто није падало на памет.
Ти би требало да будеш поносан на свој учинак?
Да, ја сам поносан на то. Да нисам то учинио имао бих много мртвих норвешких војника, а мој посао је да пазим да преживе и они који су живели у Чаглавици. Али ја сматрам да је велика штета да људи који су годинама радили за војску себи одузму живот.